Opet polazeći od metafore panoptikona Mišela Fukoa, južnokorejski filosof Bjing Čul An (Byung Chul Han) u svojoj knjizi Društvo transparentnosti (2012), razvija koncept digitalnog panoptikona. Ova postavka odnosi se na sasvim novu, apsolutnu vidljivost koja nam dozvoljava da kroz elektronske medije vidimo sve, počevši od intimnosti svake osobe. Njom su obuhvaćene društvene mreže i alatke Gugl Ert (Google –Earth), Maps, Glas (Glass) i Strit Vju (Street View), kao i Jutjub (YouTube).
Hiperpovezana Južna Koreja ima najveći protok informacija putem interneta i predstavlja najsmeliju laboratoriju transparentnosti društva. To je čini nekom vrstom "svete zemlje" digitalnog čoveka kome mobilni telefon predstavlja produžetak ruke odakle "pretražuje" svet.
Panoptička kontrola disciplinovanog društva odvijala se putem pogleda sa centralnog tornja u linearnoj perspektivi. Zatvorenici nisu mogli da se vide međusobno, niti da pogledom dopru do obezbeđenja. Više su voleli da ne budu posmatrani, da imaju makar kakvu slobodu. Digitalni panoptikon, pak, gubi svoj perspektivistički karakter: u sajber-matrici svako vidi sve ostale i svi se eksponiraju da bi bili viđeni. Gubi se jedinstvena tačka kontrole koju je analogni pogled posedovao: sada se posmatra iz svih uglova. No, kontrola se nastavlja - na drugi način - i biva još učinkovitija. Jer svaka osoba svima pruža mogućnost da njena intima bude viđena i tako učestvuje u stvaranju uzajamnog nadzora. Ta totalna preglednost "degradira transparentno društvo do te mere da ono postaje društvo kontrole. Svako kontroliše svakoga", piše filosof.
(...) Ogled Društvo transparentnosti zaključuje da se svet razvija kao jedan veliki panoptikon u kom nema zidova koji bi njegovu unutrašnjost odvojili od spoljašnjosti.